Prve preduzete higijenske mere u istoriji čovečanstva, poput pranja ruku, lica i tela, mogu se smatrati i prvom primenjenom dezinfekcijom. Već su i Stari Egipćani mumificiranjem leševa na neki način sprovodili dezinfekciju, dok su Stari Grci koristili vino i sirće kao dezinficijense.
Tek sa pronalaskom mikroskopa i otkrićem postojanja mikroorganizama primena dezinfekcije dobija na svojoj "težini", a pojavom Roberta Koha (1843.-1910.) dezinfekcija postaje nauka i deli se na teorijsku i primenjenu.
Važnost preventivne dezinfekcije naročito dolazi do izražaja u prehrambeno-uslužnim, zdravstvenim, obrazovnim i sličnim delatnostima, gde ona predstavlja meru sprečavanja pojave i širenja zaraze usled mikrobiološkog zagađenja (hrane, pribora, radnih površina, i dr.).
Kako bi sprečio pojavu i širenje zaraznih bolesti čovek svesno sprovodi dezinfekciju i pritom koristi:
- MEHANIČKE METODE - čisto mehaničke metode (npr. struganje, pranje), sedimentacija, ventilacija, filtriranje
- FIZIKALNE METODE - temperatura, zračenje, isušivanje, osmotski pritisak
- HEMIJSKE METODE - dezinficijensi
Dok su mehaničke, a posebno fizikalne metode, u većini slučajeva teško primenljive, jer iziskuju posebne uslove i opremu, primena dezinficijensa, uz posedovanje određenih znanja, najčešće je vrlo jednostavna i daje dobre rezultate.
Pod pojmom dezinficijens podrazumeva se svako hemijsko jedinjenje ili sredstvo kojim sprovodimo dezinfekciju.
Dezinficijensi se međusobno razlikuju po hemijskom sastavu i načinu delovanja, koje može biti:
- MIKROBIOCIDNO (baktericidno...) - ubija mikroorganizme
- MIKROBIOSTATSKO ( bakteriostatsko, virustatsko,…) - zaustavlja rast mikroorganizama
- INHIBITORNO - usporava, ali ne i zaustavlja rast mikroorganizama
S' obzirom na hemijsku strukturu dezinficijensi mogu biti: kiseline, baze, alkoholi, aldehidi, halogeni elementi i njihova jedinjenja, soli teških metala, gasovi i dr.
